Oj Čemerno, goro od čemera
srpska muka evo me naćera
da zapjevam suzijeh očiju
i sopmjenem stašnu tragediju
i stradanje sa Čemerna braće
Bog veliki sa nebesa daće
da molitve moje danas čuje
nek im duša u raju miruje.
Muslimani od našeg soja
ne od soja nego od nesoja
jer ko jednom izda i prevjeri
tome obraz ničim ne izmjeri
uradniće što je naumio
pa da si ga sto puta rodio.
Strašan zločin nad Srbima rade
Bože grdne dočekali jade
te pri kraju drugog milenija
na Čemernu crna istorija
ispisuje stranice krvave
đe padoše mnoge srpske glave
đe i danas lelek se prolama
i odzvanja ranjenim gorama.
Bješe ljeto, bjehu ratni dani,
nadlijeću Čemerni gavrani.
Crne ptice crne jane slute
a oblaci na nebu se mute
rujna zora poče da svanjiva
a Čemerno snom dubokim sanja
iz koga se probuditi neće
jer se banda krvoloka kreće
spremni zločin da počine novi
kao što su njihovi đedovi
Drugog svetskog rata uradili
mnoge Srbe u crno ponijela
iz Korita krenuli su sela.
Na sve Turci udariše
na nespremnu nejač navališe,
a noć tamna saveznik im bješe
ko vukom gladni ulećeše.
Povezaše Srbe bez otpora,
a nesrećna osvitaše zora.
Krvavo se kolo zatalasa
nikom ne bi pomoći ni spasa.
Nođ ustaški kolje i siječe,
potok krvi Čemernom potiječe,
malj udara, lobanje razbija,
Bože dragi strašnih pogibija.
A kćerkama Damljanović Milana
ustaška je kama presudila,
dvije cure ko zlatne jabuke
pogiboše od krvničke ruke
samo zato što su srpskog roda
pogiboše od turskog izroda.
Mrtve sestre na zemlju padoše
a krvnici onda dopadoše
pa mrtvima nagrdiše lice
u nemoći jadne poturice.
Dograbiše majku im zaklaše
osta majka pored svoje sreće
od kojih se razdvajati neće.
Damljanović Zdravku momku mladu
o svome se zabavili jadu,
iskopaše nožem oba oka
razuzdana banda krvoloka.
No im ni to ne bijaše dosta
jer još Zdravko u životu osta
već mu grkljan nožem prerezaše
poturice vaskrsle ustaše
sve od reda Bunjevce pobiše
žene, đecu da je krvi više.
Onda Ranku sina Milovana
usmrtiše u osvit dana
pa Milosav podleže ranama
pored svoga brata Milovana.
Crni otac gleda sreću crnu
dok se krvnik put njega obrnu
te mu nožem grlo presječe,
pade Ranko i ovako reče:
Bog ubio svakoga Srbina
koji drži vjeru u Turčina.
Bože dragi i Bogorodice
postradaše mnoge porodice
đe kraj đeve ostaše očevi
četrdeset prva se ponov.
Jadne majke pored đece leže
dok Čemernom lelek odliježe,
opet jame masovne grobnice
pripremiše pasje poturice
i zločine opet počiniše.
Ali Srbin neće nikad više
dozvoliti pasjemu Miletu
da pogani srpsku zemlju svetu,
zemlju slavnog Svetitelja Save
makar niko ne unio glave,
niti ikad svojom da nazovu
ej namučenu zemlju Hercegovu.
Ovaj zločin bosanskih balija
mora zapisati istorija:
ni u doba turske imperije
takav zločin činio se nije
ko što rade ovi džihadovici
poturice klete i zlikovci.
Kolju decu, kolju stare žene,
kolju turci porodice cijele,
stiže tako ruka nečovjeka
nesretnog Trifković Milenka,
vezanog ga muče i tuku
ne dočeko niko takvu muku,
pred očima tuku mu i sina,
Milenku se suza skamenila,
i ne može poteći niz lice.
Gleda šta rade te klete ubice,
ubilo ih ljeto i godina,
šta mu rade sa njegova sina
al ih neće za milost da moli
a rana ga u grudima boli.
Gleda jade i nesreću
ko vukovi oko Rajka oblijeću
ej mladog Rajka staviše na muke.
Svezaše mu i noge i ruke
na crnu ga zemlju obališe,
pa mu noge i ruke prebiše.
Ne dadoše cvijetu da svijeta
momku mladom od sedamnaest ljeta
Tužna mladost uvenu njegova
prekinu je ruka Turčinova,
zaklaše ga kao jagnje vuci,
krvožedne balije i Turci.
Udaviše nesrećnog Milenka
a majka će Rankova da čeka
dok sve jade očima ne vidi
ta ustaška pogan se ne stidi
no zlo rade da ne može više
onda majku Rankovu ubiše.
Sram ih bilo zemlje što gaze,
krv zaliva Rajkove obraze,
pa se slive niz momačke kose,
mrtvi leže zloćinu prkose.
Onda turci kravavijeh ruku
maljem biju sekirama tuku
Zemlja plače do neba se čuje
a Čemerno tužno jadikuje,
sve leševi jedan do drugoga,
mrtav otac pored cina svoga.
Mrtva leži devojčica mala
tek je sedam godina imala,
to Slavojki ništa ne pomaga,
ovaj zločin zaplakaće Boga.
Ej tu poklaše sve Damljanoviće
i Jankoviće i Maleševiće
i Mićiće, Đurđiće i Đukesvi
padoše od ustaških ruku
pa Lazande i Pantići s njima,
Dopadoše u ruke turcima
te im sijeku i lice,
šta to rade nesrećne ubice.
Mrtva majka među dijecu pala,
mrtva sestra brata zatrpala,
pa đed mrtav među unucima
i prkosi strašnim zlikovcima.
Zagrljena mrtva braća leže
zlo se desi da ne može teže.
Opet srpska zaleleka majka
što dočeka od klijetieh Turaka.
Cvetkoviće što su uhvatili
nikog živog nisu ni pustili,
sve poklaše što pod ruku pade
leš od leša negrđen ostade.
I dok crna zemlja krv upija
otvirnica ne miruje zmija.
Ni ovo im dosta ne bijaše,
no krenuše proklete ustaše
da spaljuju kuće do temelja,
kažu to je Alahova želja.
Kuće gore, padaju krovovi
isto ko da pucaju gromovi,
a dim crni suče u nebesa
sa mirisom ljudskijeh tjelesa.
Nebo plače, mrtve oplakuje,
lele duša nebom odjekuje.
Ej dan odvanu ali osta tama
nad nevinim srpskijem žrtvama
i ostaće za dugo vremena
da svedoči kao opomena,
za buduće naraštaje nove
da upamte predaka grobove
i zadušne svujeće da upale
ej za sve Srbe nevine stradale.
Barjaci se razvijaše crni
Bože dragi na dobro obrni.
Majke stare crnijeh haljina
oplakuju brata ili sina.
Zaleđena suza i ne teče
samo rana u grudima peče
koju Srbin sa Kosova nosi
i vremenu strašnome prkosi
ali zločin Bosanskih balija
zapamtiti mora istorija
jer i ovdije bijaše svedoka
ej da svedoče protiv krvoloka,
a Čemerno ostade da cvili
i proklinje što su dozvolili
da nevinih toliko postrada
al se Srbin vaskrsenju nada.
